Promiskuitet

Psihologija i psihosociologija je davno dokazala kako je promiskuitet psihički poremećaj zavisnosti o seksu. O promiskuitetu su najprije progovorili bračni par Parker, behaviouristi, koji su promiskuitet postavili na klimave noge. Pre Parkerovih na promiskuitet se gledalo kao na sasvim normalno stanje kod muškaraca. To je bio oblik mačizma i dokazivanja muškosti. Kod žena je ta situacija išla malo drugačije. Naime, žene koje su menjale partnere su često proglašavane bludnicama, a u doba inkvizicije čak i vešticama te su bile brutalno pogubljivane.
Dokazom kako je promiskuitet bolest zavisnosti isti kao i alkoholizam i narkomanija, Parkerovi završavaju svoje delovanje na tom polju, ali se na njega nastavlja dr Patrik Korns (Patrick Cornes) u svome istraživanju iz 1987. godine. On je naime zaključio kako 8 odsto odraslih muškaraca i 3 odsto odraslih žena koje pate od ovog problema.
Seksualna zavisnost ima jasno prepoznatljive obrasce ponašanja koji često počinju u detinjstvu i adolescenciji.
Poremećaj je definisan štetnim posledicama seksualnog ponašanja na osobu samu i nesposobnosti osobe da prekine s takvim ponašanjem.

Razumevanje seksualne zavisnosti može se postići koristeći široko prihvaćenu definiciju kriterija poremećaja zavisnosti:

• Ustrajavanje na određenom tipu ponašanja tokom dužeg vremena nego što je nameravano
• Trajna žudnja za takvim ponašanjem te jedan ili više neuspešnih pokušaja za smanjenjem ili kontrolisanjem ponašanja
• Mnogo vremena provedeno u tim aktivnostima ili pokušajima oporavljanja od njegovih efekata
• Često poduzimanje takvih radnji kad se od osobe očekuje da ispuni određene društvene, radne, akademske ili kućne obaveze
• Ustrajavanje na ponašanju uprkos svesti o trajnom i ponavljanom financijskom, fiziološkom ili fizičkom problemu koji takvo ponašanje izaziva

Posledice
Kako se seksualna zavisnost definiše kao trajni uzorak štetnog ponašanja s rastućim štetnim posledicama, posledice su često ono što dovodi do prepoznavanja problema. To su:

• društvene posledice – prekid braka ili veze, prijateljstva, društvene mreže zbog preokupacije seksom
• emocionalne – depresija i nemir česte su zbog osećaja stida, tajnovitosti i nedostatnog samopouzdanja
• fizičke – ozlede nastale zbog učestalosti različitih seksualnih rituala, a i polno prenosive bolesti su učestale
• pravne – seksualni zločini (voajerizam, opsceno ponašanje), gubitak profesionalnog ugleda ili licence zbog opscenog ponašanja ili seksualnog zlostavljanja
• finansijske – troškovi pornografskog materijala, usluga prostitutki, telefona i računara; gubitak produktivnosti, kreativnosti i zaposlenja

Poricanje, racionalizacija i opravdanja
Kao i alkoholičari, zavisnici o drogi ili kocki, osobe opsednute seksom razvijaju tipične mehanizme obrane – poricanje, racionalizaciju i opravdanja za svoje ponašanje te okrivljuju druge da su uzrokovali problem.
Višestruka zavisnost
Višestruke ovisnosti znaju biti prisutne kod zavisnika o seksu i na njih treba obratiti pažnju. Bolesnika treba temeljno ispitati i otkriti naznake zavisnosti o alkoholu ili drogama, zavisnosti o drugim osobama, poremećaja u ishrani, preterano vežbanje, trošenje novca, kockanje. Ove osobe često menjaju zavisnost tokom lečenja, npr., jedna bolesnica koja se suzdržavala od seksualnih aktivnosti udebljala se 20 kg tokom 90 dana lečenja. Pre početka lečenja svakako treba proveriti postojanje polno prenosivih bolesti.
Dijagnoza i lečenje
Dijagnoza i lečenje mogu biti loše procenjeni zbog upornog bolesnikovog poricanja i izostavljanja informacija o tipu, količini i posledicama svojih seksualnih aktivnosti. Kriva se dijagnoza takođe može postaviti zbog pratećih poremećaja raspoloženja koje podsiče stid i stres zbog življenja dvostrukog života. Učestalo seksualno ponašanje koje ne uključuje partnera s kojim je osoba u vezi može ukazivati na zavisnost o seksu. Međutim, važno je znati kako je zavisnost o seksu skup simptoma i ne možemo se za dijagnozu oslanjati na samo jedan od njih! Ipak, kad u vezi seksualno ponašanje jednog partnera negativno utiče na funkcionisanje veze, treba mu se obratiti pažnju čak i ako se ne radi o seksualnoj opsesiji. Parovi često sami pokušavaju rešiti problem. Kada im to ne uspe, preporučljivo je obratiti se iskusnom psihoterapeutu s iskustvom u području individualne terapije, terapije para i/ili porodične terapije.
Različite metode psihološko-psihijatrijskih pristupa koriste se u lečenju. Uloga lekara je u uspostavljanju realnosti. Rane terapije se vrlo malo oslanjaju na uticaj seksualnog ponašanja na vezu ili zlostavljanje u detinjstvu već se koncentrišu na postavljanje cilja sada i tu. Početno lečenje prolazi kroz tri velike faze:

• prepoznavanje problema i specifičnog ponašanja koji je uzrok problematičnog zavisničkog uzorka
• ugovor o ponašanju – pismeno definisanje seksualnog ponašanja koje treba biti eliminisano. Ugovori obično uključuju zadatke koji trebaju ohrabriti osobu da se nosi s problemom
• prevencija ponavljanja – rad na prepoznavanju i smanjenju uzoraka iskustva i delovanje na okidače štetnog ponašanja, npr. učenje savladavanja stresa, osnaživanje emocionalnih veza, rešavanje finansijskih teškoća i problema na poslu.